Avantura života

U mojoj glavi brojke i te kako imaju smisla. Da li je to do OKP-a, do kalendara, ili da nečeg trećeg, ne znam, ali smisao u svemu ne izostaje. 

Svake godine u ovo vreme motam film, šta se desilo. Ako se ne rasplačem ili ne nasmejem, prisećajući se svega, smatram godinu promašenom. Ova nikad brže prošla nije, a toliko se toga izdešavalo da imam osećaj kao da je prošlo deset godina a ne jedna, jedina. 

Ovo je godina u kojoj sam poslednji put zgazila svoj ponos i pomerila planinu zbog nekih ljudi koji zbog mene ne bi pomerili prst. Ovo je godina u kojoj sam sa 92kg spala na 72, pa se vratila na 80? Ovo je godina u kojoj sam naučila da ne mrzim sebe zbog toga. 
Ovo je godina u kojoj sam zaradila svoju prvu godinu radnog staža u ozbiljnoj firmi, napunila 23, upisala specijalističke, prvi put okrečila stan sama. 
Ovo je godina u kojoj sam bila prepuštena samoj sebi, i priznajem, odlično sam se snašla. Bilo je momenata pred pucanje šavova, kad nisam mogla da dođem sebi. Raspadanja, sastavljanja, i kotrljanja dalje. Valjda je to i najbitnije u celoj priči, kotrljati dalje. 

Ovo je godina u kojoj neću da čekam prvi januar da promenim nešto u svom životu. Ovo je godina kada ću 29.12. ujutru stati na vagu, zapisati svoje mere, ponovo baciti sav krš iz stana i u 2018. ući odlučna, sa početkom uspostavljanja novih navika i sistema vrednosti. 

Ovaj blog, biće podsetnik samoj sebi šta želim i zašto sam tu gde jesam. 

Meriću se na dve nedelje. Pisaću šta sam jela. Biću inspiracija samoj sebi.

Ne želim više da tražim sreću u drugim ljudima. Želim da je za promenu, pronađem u sebi. Želim da budem zadovoljna sobom ponovo, želim da završim specijalističke, želim da pronađem posao u struci, želim da ostanem samostalna, želim da budem jača, želim da prestanem da se prežderavam na nervnoj bazi. Želim da istrajem ovog puta. 

Mislim, da su ovo godine kada bi promena koju želim da vidim trebalo da budem ja sama. I biću. Još kako ću biti. 

Za početak, hvala mom telu od 80kg, mekanom, punom strija i celulita, što me još uvek drži tu gde jesam i što je zdravo uz sve što je pretrpelo zbog toga što sam svaki put kad bi me neko povredio ili kada bi me nešto iznerviralo, progutalo boga oca. 

2018. idem na 58. 

Šta je 22 kila. Mačji kašalj. Već sam pokazala sebi da mogu. 

Možda ova stanica, nekom, bude inspiracija. Možda se tamo, još neka Nina, bori sa sobom samom i sa svojom kilažom. Možda zajedno krećemo. Ko bi ga znao. Možda i ne. 

U svakom slučaju, biće volje. Biće bolje. Biće svega. 

Spremi se svete, ovaj put ne stajem. :)